Magija počiva na verovanju da postoji prirodni oblik moći koji prožima sve realne stvari, a najčešće se zamišlja da ona postoji u obliku duhova. Različite vrste duhova nastanjuju različite vrste predmeta, uključujući drveće, izvore, stene i biljke. Priroda ovih duhova ili sila varira u zavisnosti od njihove funkcije, i često nailazimo na grubu podelu na dobre i loše duhove. S druge strane, ponekad se smatra da su svi duhovi neutralni i da ne odražavaju veštačke standarde moralnosti, ali ovo je moguće samo u civilizovanim društvima poput našeg, u kojima se moralni poredak ne smatra delom prirodnog poretka. Važna stavka u svemu ovome je to što se veruje da ljudska bića mogu sklopiti sporazum sa duhovima da bi im oni pomogli da dođu do nekih određenih ciljeva. Ovo je osnovna pretpostavka koja stoji iza svakog bavljenja magijom.
Vračanje je magijski postupak koji koristi čvrste materijale kao sredstvo za uskladištenje i usmeravanje duhovne – eterične sile. U principu, ono uključuje pravljenje predmeta kao što je talisman ili amulet, a ovo se radi da bi se u njemu koncentrisala duhovna moć koju stvara mag.
Prirodu duhova nije moguće odrediti, ali da bismo shvatili prokletstva, nije bitno kakve razlike postoje u našem razumevanju njihove suštine. Ono što jeste važno je da se ovde radi o NEUTRALNOJ energiji, poput gravitacije ili elektromagnetizma, a način na koji će ona delovati zavisi isključivo od namera onoga koji se njome služi.
Ako za sada prihvatimo ove pretpostavke, počeće da nam biva jasno na koji način mogu delovati prokletstva, odnosno vradžbine. Sva prokletstva o kojima smo ovde govorili uključuju i postojanje nekog određenog predmeta – relikvije u faraonskim grobnicama, svete kipove, ‘Dijamant nade’, crni prah… Svaki od ovih premeta mogao je biti nabijen eteričnom silom, koja je programirana da donese propast onima koji se usude da je se dotaknu. Ova bi sila mogla delovati na različite načine: izazivanjem mentalnih poremećaja koji dovode do nepažnje i nesreće, pobuđivanjem određenih vrsta bolesti, izazivanja prskanja krvnog suda u mozdu i drugih nesreća. Gotovo da nema granica onome što takva sila može učiniti, pod uslovom da se iskusni vrač koncentriše i da sve od sebe.
VELIKI VRAČEVI
Jak argument koji govori u prilog ovoj teoriji je činjenica da predmeti o kojima se radi najčešće potiču od ljudi koji su smatrani velikim vračima. Sveštenici drevnog Egipta bili su vračevi ogromne reputacije, a potpuno je sigurno da su upravo oni bacili prokletstvo na Tutankamonovu grobnicu. Od bramanskih sveštenika u Indiji, u čijim je hramovima i stajao kip sa ‘Dijamantoim nade’, takođe se strahovalo, pošto su smatrani moćnim magovima.
Činjenica je da mnogi od ovakvih ljudi, kao što su to vrači u plemenskim društvima širom sveta, mogu izvoditi operacije koje uključuju sposobnost levitacije i psihokineze. S obzirom na to da njihove veštine moraju uključivati i manipulacije nekim nevidljivim medijumom, istim onim koga smo mi nazivali ‘eter’, bilo bi zaista glupo posumnjati u njihovu sposobnost bacanja čini, vradžbina i prokletstava.