Prokletstvo Bogova Ili Nešto Drugo. Dobro poznat slučaj sa egiptolozima koji su na neobjašnjiv način umirali posle otvaranja Tutankamonove grobnice, nije jedini primer te vrste zabeležen u svetu. Verovanje u takozvana prokletstva, ma koliko izgledala apsurdno, ne bi trebalo da bude prepreka za dublje sagledavanje tog problema. Šta se tu dešava?!
Egipatske relikvije nisu jedini predmeti koji su uzrokovali smrt onih koji su došli u dodir sa njima, a da pri tom medicina nije bila u stanju da objasni prirodu njihove bolesti. Svi koji do sada nisu čuli o prokletstvu faraona, mogu pročitai u rubrici Carstvo Misterija tekst pod naslovom TAJNE PIRAMIDA I PROKLETSTVO FARAONA.
Manje se zna da su i neka artefakta iz Indije pokazala sličnu opaku ćud. ‘Dijamant nade’, na primer, skinut sa jednog idola, prouzrokovao je tragedije u životima svojih novih vlasnika. Isto tako, i neki običajni kipovi iz Brazila, kao da se svete onima ko ih oskrnavi ili ukrade.
Autentični slučajevi zabeleženi su i u Africi, Australiji, Karibima, gde su došljaci, koji bi se zamerili lokalnim vračevima, iznenada fatalno razbolevali ili doživljavali nesreće, često i ne znajući da su na njih bačena prokletstva.
U redu, sve se ovo može podvesti pod termin slučajnosti, ali, kako bismo se mogli i nadati da je moguće uhvatiti se u koštac sa silama, što god one predstavljaju, koje deluju u ovakvim prilikama? Da li smo, možda, svedoci nečega što nikada neće moći da se objasni u kategorijama koje su nam shvatljive? Da li bi trebalo da odbacimo sve ove događaje, proglasivši ih čistom slučajnošću?
Većina ljudi će verovatno biti sklona da odgovori pozitivno na ovo prethodno pitanje, ali to bi značilo ići linijom manjeg otpora. ‘Prokletstva’ su se pokazala kao delotvorna u tako mnogo slučajeva, da pomisao da se tu radi o slučajnosti zaista deluje apsurdno. Činjenice vezane za, na primer, slučaj Tutankamonove grobnice značajne su i kada se posmatraju čisto statistički: procenat pojedinaca koji su umrli u kratkom vremenskom roku nakon kontakta sa grobnicom i predmetima koji su se tamo nalazili, mnogo je veći nego što bi se to pod normalnim okolnostima očekivalo. Kada razmotrimo činjenicu da su načini na koje su ovi ljudi umirali takođe veoma neuobičajeni, biće nam jasno da se slučajnost teško može smatrati objašnjenjem za ove pojave. Dakle, koje su nam mogućnosti i objašnjenja preostali?
Da bismo razjasnili problem u njegovim najprostijim i najširim kategorijama, možemo predložiti objašnjenje koje ostaje u granicama konvencionalne nauke, ili zakoračiti van ovih strogih okvira i zaći u područje onoga pro se najčešće naziva okultnim. Oba pristupa su podjednako punovažna, pošto je reč o fenomenu koji su uobičajeni metodi istraživanja odbacili sve do današnjih dana. Ipak, najpre ćemo pokušati da utvrdim da se ove činjenice mogu objasniti naučnim terminima.
Ako shvatimo da je to nemoguće, nećemo imati drugog izbora, već ćemo okrenuti leđa konvencionalnoj nauci i potražiti objašnjenje u okvirima mnogo širih pogleda na činjenično stanje. Svaki naučni odgovor, u uobičajenom smislu reči, prirodno će nastojati da se osloni na pokušaj da se u ‘prokletim’ predmetima pronađe i izdvoji neko fizičko svojstvo, koje bi moglo objasniti uzrok i načine smrti ili nesreća žrtava prokletstva. Jedan od istraživača koji je nastojao da pronađe bilo kakvo fizičko objašnjenje je Filip Vanderberg, koji se u svojoj potrazi za odgovorom koncentrisao isključivo na egipatska artefakta.
On polazi od činjenice da su smrti mnogih egiptologa, koji su nastradali kao žrtve prokletstva, imale tri glavna karakteristična uzroka: iznenadne pojave tumora koji su dovodili do brze smrti, groznice sa halucinacijama u očekivanju neizbežne smrti, i srčane udare usled cirkulatornog kolapsa. Imajući na umu ove uzroke, Vanderberg se zapitao: da li su Egipćani sveojevremeno posedovali znanja koja su im omogućila da svoje relikvije ‘naoružaju’ moćima sposobnim da dovedu do ovakvih simptoma.
Jedano od mogućih odgovora nalazi se u drevnoj egipatskoj nauci o otrovima. Lekar Ezedin Taha potvrdio je da je na egipatskim papirusima pronašao veći broj uzročnika opasnih bolesti, a među njima i gljivu Aspergillus niger. Izgleda da je ova gnjiva dovoljno snažna da, iako skrivena u tajnim grobnicama, preživi nekoliko hiljada godina. Ovo naravno ne može objasniti sve smrti, ali može biti uzrok nekih od njih. Takođe, ne bismo smeli dopustiti sebi da nas zbuni i zavede smrt dr Tahe u saobraćajnoj nesreći ubrzo nakon objavljivanja svog otkrića, bez obzira na čudnovato poznate okolnosti pod kojima je došlo do tragedije, odnosno činjenice da je njegov gubitak kontrole nad vozilom bio izazvan cirkulatornim kolapsom, kao što je to utvrdila autopsija.
Istina je da je u drevnom Egiptu postojalo temeljito poznavanje otrova, iako su ovoj nauci imali pristupa samo sveštenici. Arsenik i kukura su bili dobro poznati, ako i jedna vrsta kiseline, često korišćene prilikom pogubljenja, koju su Egipćani ekstrahovali iz semenke breskve, i stavljali je u mešavinu kojom su se natapali zavoji za mumije.
Zanimljivo je to što su oni bili dovoljno pažljivi da hermetički zatvaraju grobnice, kao da su znali da će kiselina kojom su zavoji mumija bili natopljeni, u dodiru sa kiseonikom proizvesti smrtonosna isparenja. S tim u vezi, treba spomenuti jedan podatak: praktično na svakoj grobnici u koju su provali kradljivci, primećena je rupa širine ljudske šake. Ovo na s navodi na pomisao da su pljačkaši, shvativši šta se dogodilo onima koji su prvi provalili u netaknute grobnice, preduzeli korake da se gas ispusti pre nego što oni uđu u novopronađena svetilišta.
Ovde se, međutim, javlja jedan problem: zbog čega se istraživač Hauard karter i njegovi ljudi nisu odmah ugušili od isparenje kiseline, kada su provalili u Tutankamonovu grobnicu? Možda je ona izuzetak utoliko što nije bila zaštićena na ovaj način, ali to objašnjenje svejedno ne može da se primeni na sve ostale odgođene smrti do kojih je došlo usled prokletstva o kojima govorimo.
Mnogo je uverljivija teorija o postojanju bakterija, koju je takođe postavio Vanderberg. Naime, kamene grobnice i piramide pružale su veoma povoljne uslove za razvitak ovih mikroorganizama, a pougljeno stanje egipatskih mumija u stvari je rezultat procesa sagorevanja u kome učešća imaju bakteriološke aktivnosti. Određene vrste bakterija mogu veoma lako preživeti i nekoliko vekova, a postoje i one koje kada uginu luče smrtonosne otrove. Neke od njih mogle su proizvesti neke od efekata koji su se javili među nastradalim egiptolozima, pa je stoga ovo daleko prihvatljivije objašnjenje. Ipak, ono i dalje ne pokriva sve nesreće povezane sa navodnim prokletstvom, i sigurno se ne može odnositi na smrt onih ljudi koji nikada nisu došli u kontakt sa mumijama ili nekim drugim organskim materijama iz grobnice.
Donekle radikalnija ideja glasi, da je uzrok nekih od zabeleženih smrtnih slučajeva – radioaktivnost! Koliko god da nas ovako nešto može iznenaditi, tom gledištu neki dokazi idu u prilog. Naime, sigurno je da su Egipćani znali za uranijum, pošto je ovaj element bio prisutan u rudnicima iz kojih su oni vadili zlato. Moguće je da su oni otkrili efekat delovanja uranijuma na žive organizme, pa su ovo saznanje upotrebili prilikom gradnje grobnica, s ciljem da spreče njihovo skrnavljenje. Ova hipoteza ne uključuje nužno pretpostavku da su ondašnji Egipćani poznavali zakone spontanog raspadanja radioaktivnih materija, jer činjenica je da su mnogi prirodni procesi uvedeni u upotrebu bez ikakovog razumevanja principa koji u njima deluju.
Mnogi egiptolozi žalili su se na veliki zamor kratko vreme pre nego što će umreti, a to se svakako može smatrati simptomom ozračenosti. Činjenica da njihove bolesti nije bilo moguće dijagnostikovati u to doba, još više govori u prilog ovom gledištu. Efekti radijacije na ljudski organizam u velikoj meri variraju od osobe do osobe, što može objasniti zbog čega je Karter, na primer, prošao samo sa dugotrajnim napadima depresije i iscrpljenosti, dok su ostali pokošeni smrću. Konačno, danas je dobro poznato da visok stepen radioaktivnosti povećava mogućnost pojave tumora, a oni su zapravo bili najčešći uzrok smrti među žrtvama. Stoga, iako ova hipoteza ne može objasniti sve nesreće povezane sa ‘staroegipatskim prokletstvima’, trebalo bi je imati na umu kao jednu od zanimljivih mogućnosti.
Međutim, postoje jaki razlozi za verovanje da navedeni primeri prokletstva deluju u osnovi na jednakim principima. Gore pomenute teorije mogu se odnositi samo na drevni Egipat. Bakteriološka hipoteza, na primer, pretpostavlja neposredni dodir sa egipatskim mumijama. Teorija o radioaktivnosti može objasniti samo smrt onih ljudi koji su ušli u egipatske grobnice. Ova objašnjenja su suviše ograničena, jer se bave prokletstvima u okvirima prakse i naučnih dostignuća, posebno civilizacije u određenom vremenskom trenutku. Međutim, prokletstva su univerzalna, i njihovo delovanje se ne može ograničiti ni na vreme ni na mesto. Ove teorije ne mogu se primeniti na smrtne slučajeve povezane sa ‘Dijamantom nade’ (slika levo), brazilskim kipovima, medicinom afričkih vračeva i drugim slučajevima. Ono za čime mi tragamo je univerzalni oblik ove prakse, nešto što se izgleda javlja u svim vremenima i mestima, nezavisno od kulturnih varijacija.
Ovakav oblik prakse zaista postoji, i prati ga jednako univerzalan sistem verovanja. Ta praksa je opšte poznata kao magija, a raširena je među najjednostavnijim i tehnološki najprimitivnijim društvima koja danas postoje, kao što je nekada bila u starom Egiptu i Vavilonu. U našoj civilizaciji, tek od osamnaestog veka magija se počela posmatrati kao nešto što nije vredno pažnje. Tome je doprineo uspon, Njutnove nauke, koja je na neki način doprinela sužavanju opštih pogleda na stvarnost i zanemarivanju svih onih stvari koje se ne mogu videti i izmeriti naučnim metodama.