Slične šifrovane kodove nalazimo i kod skandinavskih runa, ili irskog ogama. Runskoj abecedi, sem alfabetskog, pripisivan je i čarobni proročki značaj. Tradicionalno u vlasništvu jednookog boga Odina, gospodara mudrosti, smrti i ponovnog rođenja, nju su koristili gospodari runa da bi nekoga opčinili, izlečili bolesne, zaštitili sveta mesta ili zavirili u budućnost. I sama reč ‘rune’ označava ‘tajnu’, u svojoj najranijoj upotrebi na engleskom i srodnim jezicima.
Irsko ‘Ogamsko pismo’ takođe simboliše magični i mračni deo keltskog predanja. Ono predstavlja takozvanu vegetalnu abecedu, jer svako slovo ima ime nekog stabla, a zanimljivo je da su ogamska slova, koja su veoma jednostavna i bez ijedne zakrivljene linije, prvobitno i stvorena u svrhu urezivanja u drvo. Reči i rečenice od njih nastale često se tiču proricanja ili imaju magisjki značaj. Ime umrlog se urezivalo ogamskim pismom kako bi se on zadržao u grobu i kako bi mu se naložilo da se više ne meša sa živima. Zanimljivo je da su Kelti, sem ogamskog, poznavali i obično pismo, ali su između njih pravili načelnu razliku.
Tajna skrivenih moći reči ili zvuka, koja formira ključ u zagonetkama ostvarenog i stvaralaštvu, kao što otkriva prirodu stvari i pojavnog života, bila je dobro poznata posmatraču starijih vremena. Povezivanje reči sa besmrtnim životnim načelom susrećemo kod Indijanaca iz Južne Amerike, posebno u verovanjima Taulipanga, za koje čovek ima pet duša, od kojih samo jedan dospeva posle fizičke smrti na drugi svet. A to je duša koja ‘sadrži reč’ i koja povremeno napušta telo – za vreme sna. Kod naroda Kanaka iz Nove Kaledonije reč je čin, i to početni čin, odakle i kletva (koja se tradicionalno smatra apsolutnim oružjem) ima tako strašnu moć, ne zbog snage onoga ko proklinje, jer čovek sam nema nikakve snage, već zbog čina koji je reč božja ili reč prizvanog totema, a koji preseca plimu života i uništava prokletog čoveka.
To nas već vraća ipodručju univerzalnosti religijske misli, makar po pitanju nekih od kapitalnih učenja. U ‘Bible de Jerusalem’, tako čitamo: “Stari zavet sadrži temu Reči Božje i Reči Mudrosti, koja je postojala pre sveta, u Bogu. Reč je ta koja je sve stvorila, poslana je na zemlju da otkrije tajne Božje volje, a vrativši se Bogu, završila je svoju misao. Ako je reč moć, mogu li se njome prizvati i njene latentne potencije, odnosno ono što očituje? Gotovo da se čitava magija zasniva na tom uverenju. U Srednjem veku, veza između magijskih obreda i mističnih jezičkih fraza bila je tako tesna da engleska reč ‘grammary’, iz koje je izvedena reč gramatika, nije označavala samo sisteme pravilne upotrebe jezika, već i detaljna uputstva za izvođenje magijskih obreda. Shodno tome, srdnjevekovni magijski priručnici bili su nazvani grimorijima.
Suština prirode reči ne iscrpljuje se njihovim sadašnjim značnjem, niti je njihov značaj ograničen na njihovu korisnost, kao prenosioca misli i ideja, već one izražavaju u isto vreme i kvalitete koji nisu prevodljivi u pojmove, baš kao i melodija, koja, možda udružena sa pojmovnim značenjem, ne mož biti opisana rečima ili bilo kakvim drugim sredstvima izražavanja.
Za kraj, setimo se čarobnih reči koje je svaki čovek koristio dok je bio dete: ‘Ćiri bu, ćiri ba …