Za razliku od mnogih etnologa, lekari i fiziolozi su skeptični u odnosu na verodostojnost i tačnost svedočanstava, koja se odnose na ‘vudu smrt’, a o tome se ne govori već dvadesetak godina. Međutim, 1906. godine, istog dana kada je stupio u službu u dispanzer u Mombasi – Uganda, mladi doktor C.A.Vigins suočio se sa jednim od tih neobičnih slučajeva. Opisao ga je ovim rečima:
‘Čovek koji mi je bio poslat predao mi je poruku od načelnika policije, u kojoj je pisalo da je na njega bacio čini dobro poznati vrač. Načelnik je još dodao da je čovek ubeđen da će umreti sledeće noći u ponoć. Pregledao sam ga i ne našavši ništa nenormalno, vratio ga na posao. Uveče mi ga je načelnik opet poslao, moleći me da ga zadržim u bolnici do sledećeg dana, što sam i učinio. U toku moje noćne smene zatekao sam ga kako, ukočenog pogleda, nepomičan, sedi na svom krevetu. Mom asistentu urođeniku sam rekao da ga nadzire, nameravajući da ga ponovo obiđem pre ponoći.
Morao sam da odem na večeru tako da sam potpuno zaboravio na vreme. Kada je gong na tvrđavi označio ponoć, požurio sam u bolnicu u kojoj sam zatekao mrtvog Askarija. Asistent mi je rekao da ga nije ispuštao iz vida, ali da se kod prvog otkucaja ponoći, čovek, do tada potpuno nepomičan, srušio mrtav na krevet. Danas sam ubeđen da sam mogao da ga spasim nekom pilulom za uspavljivanje od koje se ne bi probudio do jutra’.
Da li je zaista mogao da ga spase? Loš psihički uticaj je učinio svoje tako da ni dr Vigins, niti iko drugi, verovatno ništa nije mogao da promeni, osim, možda, neki vrač…
Dr Vigins piše o drugom slučaju koji je zanimljiv iz dva razloga. S jedne strane, pokazuje dokle mogu da idu mržnja i mahinacije urođenika, a sa druge strane, što u spor uvlači tri žene. Evo priče doktora Viginsa:
‘Dok sam bio na safariju blizu Nimule, glavni lekar me je zamolio da se pobrinem o jednom Askari desetaru, kome je ubod nožem probio supklavikularnu arteriju. Ranio ga je njegov narednik. Ne bez teškoća ušio sam arteriju i, na moje veliko iznenađenje, ranjenik je brzo i bez poteškoća ozdravio.
Čuo sam da su se narednik i desetar bili žestoko posvađalai i da je ovaj drugi, koji je bio vrač, upozorio prvog ‘da pripazi na svoje tri žene u naredna tri dana’. Narednik je o tome obavestio kapetana koji je samo slegao ramenima – ali, iste te večeri, narednik je našao mrtvu jednu od svoje tri žene i zatražio desetarovo hapšenje. Posle kratkog ispitivanja, kapetan je zaključio da desetar nije umešan, jer se uopšte nije ni približavao narednikovoj kolibi. Ipak mu je dao dvodnevnu dozvolu da bi mogao da pazi na dve ostale žene. Autopsija preminule nije pokazala nikakav trag bolesti, trovanja ili nasilja.
Sutradan uveče, jednu od ostalih narednikovih žena je ujela zmija za gležanj, dok je išla po vodu i umrla je pola sata kasnije. I ovog puta je narednik zatražio desetarevo hapšenje i opet ga je kapetan odbio, savetujući mu da se ne odvaja od svoje treće žene. Sutradan, narednik je izašao iz kolibe samo naveče da bi sa svojom poslednjom suprugom zahvatio vodu na Nilu. Žena je ušla u reku i dok je punila svoj krčag ščepao ju je krokodil – mada krokodil ovde nije bio viđen već desetak godina. Još jednom je narednik otišao da se žali kod kapetana, koji ga je pitao kako je desetar mogao da pozove krokodila. Sledećeg dana je narednik desetara ubo nožem – posle čega je jedan od njih dvojice odmah premešten u drugu jedinicu’.
UMRETI OD – STRAHA
Izgleda da od ovih ‘vudu smrti’ ne umiru samo usamljeni pojedinci ve, u nekim okolnostima, one mogu poprimiti oblik epidemije i pogoditi čitava plemena. Prema ‘British Medical Journal’-u, Antropološko udruženje sa Kembridža upoznato je sa slučajem jednog melanežanskog plemena čiji su članovi na početku prošlog XX veka umirali jedan za drugim, bez vidnog razloga. Istraga je pokazala da je susedno pleme imalo nezgodan običaj da zarobljava i odseca glave muškarcima iz plemena o kome je reč. Strah da ne dožive takvu sudbinu izazivao je smrt kod potencijalnih žrtava. Dokaz tome je to da – kada su evropski antropolozi intervenisali i naterali prinosioce žrtava da ljude zamene divljim svinjama – neobjašnjive smrti su prestale. Evo i jednog izveštaja:
‘Pre mnogo godina, dok sam bio vojni lekar u Bari, Mesopotamija, pregledao sam jednog urođenika kuvara, koji je za sebe govorio da je uklet. Nije pokazivao nikakve anormalne simptome, ali setio sam se da je jedan od domorodaca iz oficirske menze oboleo od kuge i da je prethodne noći u kuhinji uhvaćen zaraženi pacov. Domorodac je bio ubeđen da je zaražen. Pošto sam ga pregledao, ostao je da sedi nepomičan, umotan u pokrivač. Pošto mu se puls usporavao, naredio sam mu da pešači.Sutra ujutro, puls mu je pao na 40-50 i sve je teže i teže disao. Dao sam mu stimulativna sredstva, ali bez rezultata. Umro je u pet časova po podne. Autopsija je pokazala da nije bolovao ni od kakve bolesti. Bolnički hirurg mi je rekao da je u Indiji naišao na veliki broj sličnih slučajeva’,
Ovaj slučaj je tipičan primer smrti autosugestijom, a i reakcija lekara je klasična. On očigledno nije mogao da veruje da je čovek umro, mada je bio savršenog zdravlja. Ipak, njegova zapažanja koja se odnose na puls i disanje ‘obolelog’ su zanimljiva: ona navode na pomisao da je smrt izazvana preteranom stimulacijom para-simpatičnog sistema – što je potvrđivalo zaključke koje je formulisao doktor Rihter posle nekih eksperimenata na životinjama.
U toku Drugog svetskog rata jedan sanitetski oficir se sa sličnim slučajem sreo u Maleziji. Jedan Gurka pešadinac od 25 godina starosti bio je doveden iz džungle u nesvesnom stanju u kome se nalazio pet dana. Onda se zasnalo da je dve nedelje ranije, dok je bio na straži, video utvaru svoje majke. Za sujevernog Gurku ta pojava je značila da će umreti za vreme punog Meseca tako da je zaspao da bi sačekao smrt… Dok se nalazio u bolnici odbijao je da govori, jede i pije – ali posle punog Meseca je ‘ozdravio’ i zatražio da ponovo zauzme svoje mesto. Nekih pet nedelja kasnije, uoči punog Meseca, ponovo je zaspao i umro bez vidnog uzroka. Ostale Gurke to uopšte nije iznenadilo: za njih, takav kraj je bio neizbežan.