Jedan mladi afrički Crnac je, ne znajući, pojeo divljeg petla dok je boravio kod svog prijatelja. Nekoliko godina kasnije poverio se tom prijatelju da mu je jedan vrač nekada zabranio da jede takvu hranu. Prijatelj ga je, smejući se, pitao zašto je prekršio naredbu dok je boravio kod njega. Uvidevši svoju ‘grešku’, Crnca su obuzeli užas i drhtavica i – umro je posle 24 časa.
Na Novom Zelandu, jedna pripadnica plemena Maori pojela je voće za koje je znala da potiče sa ‘tabu’ mesta. Setila se da je oskrnavila uspomenu na vođu svog plemena i da će je njegov ‘duh’ ubiti. I umrla je kroz 24 časa. Izgleda da kršenje tabua za Maore ima kobne posledice: jedan snažan mladić je umro istog dana kada je prekršio ‘tabu’. Žrtve, piše Kenon, umiru tako kao da ih je odjednom izdala sva snaga. Izgleda da bogata mašta Maora luči fatalni strah, koji kod njih ponekad izaziva smrt u istom trenutku kada postanu svesni činjenice da su prekršili neku zabranu koju je odredio njihov posvećeni vođa.
U Novoj Gvineji je pregledao jednog Kanakija koji je smatrao da je uklet. Nije pokazivao nikakve nenormalne simptome, ali je svakog dana bivao sve slabiji. Da bi ga ohrabrio, doktor je pozvao njegovog plemenskog starešinu, koji ga je pogledao i rekao: ‘Samo što nije umro’, kao da je sve to sasvim prirodno i normalno. Čovek je sutradan umro, a da ni autopsijom nije utvrđeno od čega. Tu je i slučaj jednog mladog i snažnog Australijanca koji je bio ranjen u butinu ‘ukletim’ kompljem. Čovek je oslabio i umro, a da mu se rana nije čak ni inficirala.
Takođe u Novoj Gvineji, vrač je bacio čini na pomoćnika jednog belog misionara. Budući da je čovek sve više slabio, lekar koji ga je lečio pozvao je vrača i rekao mu da će, ako se nešto bude desilo bolesniku, ostali članovi plemena biti oterani iz misije, a on sam osuđen na smrt od gladi. Vrač je pristao da skine čini i rekao bolesniku da se radilo o greški, da na njega nije bacio nikakve čini. Efekat je bio gotovo trenutan – čoveku se vratila snaga i te iste večeri je ponovo počeo da radi svoj posao.
Dr Herbert Basedov je opisao strahovite posledice kletve usmerene protiv neukog i naivnog urođenika: ‘Čovek koji bi otkrio da ga je ukleo neki neprijatelj,pružao bi jadan prizor. Pobledi, pogled mu postaje mutan, lice mu se grozno nabora. Pokušava, ali ne može da viče, kao da mu je nevidljiva ruka zapušila usta. Počinje da drhti, a mišići mu otvrdnu. Posrće, pada na zemlju, izgleda kao da gubi svest, ali ubrzo se valja kao da užasno pati i počinje da stenje prekrivajući rukama lice. U jednom trenutku dolazi k sebi i puzi do svoje kolibe. Ali, i dalje će slabiti, odbijaće da jede i neće pokazivati nikakvo interesovanje za okolinu. Njegova smrt će tada biti samo pitanje dana, to jest časa, osim ako vrač – nangarri, ne pristane da mu skine čini. To skidanje čini se sastoji iz ritualne ceremonije u toku koje nangarri roditeljima ukletog pokazuje jedan predmet – štap, kost, kamen ili ptičije kandže – koje je navodno izvadio iz tela bolesnika. Prizor je potresan, žrtva koja kao da se dotle nalazila u komi, podiže glavu i zadivljeno gleda u predmet koji drži vrač. Ustaje i traži vodu. Kriza je prošla, ozdravljenje je brzo i potpuno. Vera koju urođenik ima u magijske moći plemenskog vrača učinila je svoje i on je ozdravio.